Perivoj

U gradu vrijeme čeka kao tat.

Bojim se požutjelog lišća

i pitam se hoću li te naći

vedru kao nekad,

kako sjediš na klupi posutoj rosom

umilno gledajući djecu na pohrđalom vrtuljku

- posrćem od laganog potresa

dok brojim korake nabujalih oblaka;

još malo pa će podne.

Moje šarenice su upile

boju tvoje kože

- dva vrapca će uzletjeti,

ne velikim skokom ni zamahom krila,

već snagom osunčanih srca:

                                               potiho

                                               potajno

Cicek

Mlečne fasade katedrale

v polnoč se bleščiju:

                                   po zraku

                                   kmica

                                   gmiže.

Vsehle ruke još z vode zviru:

                                   on živi

                                         živi.

Čez zvonik ftiči se pozabljeni

nalukavljeju,

zvonima zagonetku popevljeju:

                        ˝Kaj to navek nekam ide,

                        a nigdar nikam ne dojde?˝

Strah me vujti.

Grije me rominjanje autof v daljini.

Oblaki sam kaj se zlomili nisu.

Hleb znutra kak dunja diši.

Znašel sam veru.

˝Zbudi se dečec, veli mi mati,

                        zora je

                                   moraš se stati.˝

Selve

Tajanstvene mocire

- šuti kamenje zarobljeno šumom

hrasta crnike.

Selve nosi more.

Selve se ne odaje vjetru.

Smilje gori na suncu.

Smilje dozivlje ruku.

Mirišu dubine otoka.

Kamik šapće koracima

preminulih kapetana

- crvenica opijelo

stoljećima podnosi.

Golub u napuštenoj crkvi

Gospe od Karmela

u sjećanje dozivlje duhove

- s kampanela brodovje pjeva.

Kristovo rame

Z škole z cugom idem dimu. Klate se vagoni sim pak tam.

Čez oblok dreva se trudno listaju kak debele knjige.

Nikak se nebrem do kraja nafčiti.

Nikak nebrem šumu v svoju zamku vloviti.

I kolesa kližu boleče i ne znaju kaj bu zutra. Torbu sam,

staru tatinu z vojske, skinul z sebe. Sam sedim.

V kupe je vušel i kraj mene Jezuš si je sel. Videl je

kak sam nujni. Pospani. ˝Spusti glavu

na moj vajnkuš. Legni si malo.˝ Bil sam srameći. Do starog

železnog mosta smo došli. Prek Bednje smo prešli. Svoje duge lasi

sam spustil na njegovo rame. Prek njegovih grudi sam se

kak dojenče razlejal. ˝Kaj ne vidiš kako friška voda

živi?˝ Zeleni se korito Bednje. Vrači se daljina, zvezano vreme

zdalka pozadi. Kraj Bednje idemo, z nami se pela.

Vurmuhar oslobodil je čase za naprej. Zdehnutost je odletela

dole pod štreku. Vrnul se v serce ognjeni dah.

Kolesa mirno govoriju. Ne smetaju šumu.

V dubravu su zašli, tak stiha moliju. Ni srne se više ne bojiju.

Jezuš je kraj mene. Ležim. Pred menom se

nove stranice zlistavaju. ˝Sam počini.

Pošel buš kam trebaš dojti.˝

Snijeg je naša baština...

Snijeg je naša baština.

                                   Šuma je spokojni stražari.

            Ne možeš olako ući u Kraljevu katedralu.

            - grimiz nije nasljedan

                                               on je pozivan.

Snijeg se dočekuje otvorenih ruku.

                                   U šumu se ulazi poniznim zakorakom.

            Srce mi je razgranato jato lastavica

            - prošarano je nebo olovkom

                                                plavetnilo izvjesuje bijele zastave.

Snijeg osvaja zemlju.

                                   Šuma pobjeđuje svijet.

            Prostracija je dovršetak stvaranja

            - suze pahuljama oblaci

                                               a drveće klikče lahorom.

Olga Sedakova - Divlja ruža

Rastvaraš se u nateklom srcu patnje,

divlja ružo,

                               oh,

                               ranjavajući vrt sveg stvorenja!

Divlja, bijela ružo, od svih ruža bjelija.

Onaj koji će te zazvati, pobijedit će Joba.

Ja šutim te, iščezavajući u umu od ljubljenog prizora,

ni pogled ne odvraćam ni ruke s ograde ne skidam.

Divlja ruža

                               hodi kao strogi vrtlar

                                               ne poznajući straha,

s grimiznom ružom,

sa zakriljenom ranom sućuti ispod divlje košulje.

Arsenij Tarkovski - I to sam sanjao, i to sam sanjao

I to sam sanjao i to sam sanjao,

i nekad ću to opet sanjati,

i sve će se ponoviti, i sve će se iznova utjeloviti

i vi ćete sanjati sve što sam ja u snu vidio.

Tamo onkraj nas, onkraj svijeta

val za valom ide, o obalu se razbija,

a na valu zvijezda i čovjek i ptica,

i java, i sni, i smrt - val za valom.

Nema potrebe za datumom. Bio sam tamo, jesam i bit ću,

život je čudo nad čudima, i pred čudom sam na koljenima

sâm kao siroče, samog sebe predajem,

sâm, posred zrcala, ograđen unutar odraza

mora i gradova, koji lijeću u iskrama.

I majka u suzama uzima dijete na koljena.

1974.

Olga Sedakova - Bijeg rasipnog sina

Ti si kao srce poslije bijega,

neviđeno slavlje,

ti si život, živeći do časa

jecanja gledajući iz kovčega

u dubinu gnjeva samoga,

i zahtijevaš uništenje:

kretanje prema užasu, uranjanje

u likujuću materiju.

Ne postojim kada nema mora

tvojih opsjednutih umišljaja.

I tražeći jad ja ga ljubim

samo u imenu tvojem.

Drugi su u njemu tražili svijetlo.

Ja nemam ni brata ni savjeta.

Ja nikoga ne žalim.

Neka ljubav oko doma tumara

i vrata su zaključana

- crni me vrt lupio u oči,

klateći se kao zrake ulične lampe.

A vrt se kao duh, kada su zakletve gorjele

u vatri i zemlju jele,

i kao duh starine on je gust.

Govoriš nam da živimo, a ja ne želim.

I ti zoveš, a ja šutim.

O smrti, prepuna čuda.

Oče, ja želim užas.

I pusti dušu kao Judu

hoditi po crnom svijetlu

vidljivo odasvud!

I kao u dubini zdenca,

sve su se zvijezde sakupile u jednu,

u jednu otežalu od nalikosti,

povučenu na dno

tako brzo da psuje

što će patiti i vratiti se

jedući dubinu kao tamu

a da će do samoga kraja

odražavati lice ljubljenoga oca.