O novorođenčetu
In hoc dies Bartholomeus natus est.
... i ne biva lepšega zbivanja od rođenja novoga
človeka. Novi človek kak nebrušeni dijamant, dragulj, još uvek čitav u svojoj
celomudrenosti iliti nepomučenoj nevinosti. Treba tak nekak i ostati, navek
grudno dete na prsima živlenja i samoga Žiča. Al se svetlo stvorenja i sakoga
iskustva probija čez njegovu prizmu pa nek boje i cveti prosijaju v njegovoj
sušnosti. No on se mora kaliti i čistiti da postigne pravi lom.
To
je sušnost, bivati človekom. Navek rasti v sopstvenoj prvosti. Jer kaj se
nalazi pred sobom kad se oči, okna naše dušice, otpreju i svetlost prouste pa
nek prostruja u susretu z stvorenjem. A v tom času je Bogek Dragi pripravil ˝iz
usta djece i dojenčadi utvrdu protiv svojih protivnika da zamukne neprijatelj i
progonitelj˝ pred svojim veličanstvom. Bromeš nema veče časti!
Susret
dušice i sveta je srastanje z onim kaj po-stoji pre mene i oko mene, a samo oko
to najbolše vidi. I otec naš je bil mladi i pre nas. I on se moral roditi od
nekoga. I kam buš dalje išel? Nema tu dosade, nema dosade kad se pravo gledi i
išče. Z iskustva sveta nastaje iskustvo umjetnosti, iskustvo žića koje se živo
upisuje u človekovoj knjigi živlenja. A sam človekov vid je o-sposoben od prije
da baš to u-vidi.
Kaj
je to novorođenče? To je ono prvo, početak, is-tok, koji hodi to-Bože nekakvom
kraju, za-padu. Na tom putu more se još sto put roditi, al ne više od tela i
zemle, nek sam od Duha i vatre. To je o-kretanj za istinskim živlenjem koje vazda iz-nova sreće sebe i svet, a k
tome i su-sreće Božeka Dragog koji je i sam na-um-il sijti kak človek na črnu
zemlu.
Malo
dete, hojdi pravo i navek svesno da si samo romar po prvi i zadnji put na ovom
i takvom Žiču. Se je pred tobom i još nekaj višega prek toga.
I to je divljenja vredno!
