Philosphia kajkaviana iliti Kaj se zbiva?

O novorođenčetu

In hoc dies Bartholomeus natus est.

... i ne biva lepšega zbivanja od rođenja novoga človeka. Novi človek kak nebrušeni dijamant, dragulj, još uvek čitav u svojoj celomudrenosti iliti nepomučenoj nevinosti. Treba tak nekak i ostati, navek grudno dete na prsima živlenja i samoga Žiča. Al se svetlo stvorenja i sakoga iskustva probija čez njegovu prizmu pa nek boje i cveti prosijaju v njegovoj sušnosti. No on se mora kaliti i čistiti da postigne pravi lom.

            To je sušnost, bivati človekom. Navek rasti v sopstvenoj prvosti. Jer kaj se nalazi pred sobom kad se oči, okna naše dušice, otpreju i svetlost prouste pa nek prostruja u susretu z stvorenjem. A v tom času je Bogek Dragi pripravil ˝iz usta djece i dojenčadi utvrdu protiv svojih protivnika da zamukne neprijatelj i progonitelj˝ pred svojim veličanstvom. Bromeš nema veče časti!

            Susret dušice i sveta je srastanje z onim kaj po-stoji pre mene i oko mene, a samo oko to najbolše vidi. I otec naš je bil mladi i pre nas. I on se moral roditi od nekoga. I kam buš dalje išel? Nema tu dosade, nema dosade kad se pravo gledi i išče. Z iskustva sveta nastaje iskustvo umjetnosti, iskustvo žića koje se živo upisuje u človekovoj knjigi živlenja. A sam človekov vid je o-sposoben od prije da baš to u-vidi.

            Kaj je to novorođenče? To je ono prvo, početak, is-tok, koji hodi to-Bože nekakvom kraju, za-padu. Na tom putu more se još sto put roditi, al ne više od tela i zemle, nek sam od Duha i vatre. To je o-kretanj za istinskim živlenjem  koje vazda iz-nova sreće sebe i svet, a k tome i su-sreće Božeka Dragog koji je i sam na-um-il sijti kak človek na črnu zemlu.

            Malo dete, hojdi pravo i navek svesno da si samo romar po prvi i zadnji put na ovom i takvom Žiču. Se je pred tobom i još nekaj višega prek toga.

                                                                                             I to je divljenja vredno!